Старо село — музеј на отвореном
«Динарска брвнара је у основи правоугаона и поставља се на темељ од камена. Зидна платна чине брвна, тесане греде положене водоравно једна преко друге. На угловима је карактеристична веза у крст - ћерт. Кров је на четири воде, стрм и висок, покривен, сламом, даском - шиндром или каменом. На странама крова су отвори баџе, кроз које излази дим из куће. На средини крова је карактеристичан димњак - капић, купастог облика са изрезбареним вретеном на врху. На кући се праве двоја врата, постављена једна наспрам других.»
Такав тип кућа и домаћинстава се активно користио до средине 90тих година двадесетог века.
«На кући су прављена двоја врата, постављена једна наспрам других. Главна врата су била на источној страни.»
На ова врата се улазило у кућу, све ново и добро се уносило на та врата, нови чланови породице су улазили или су бебе уношене у кућу на та врата.
Западна врата, колико се сећам на та врата се износило смеће, ка тим вратима се чистио под, а кажу да се и мртвац износио искључиво на та врата.
«Кућа је подељена на две просторије – ''кућу'' и собу. "Кућа" је без тавана и прозора, а под је од земље. Централно место ''куће'' је огњиште – четвртаста или кружна, каменом поплочана површина са два камена пријеклада (камени стубови висине око 35 – 40cm усађени на ивицама једне од краћих страна огњишта). На огњишту се припрема храна, око њега се свакодневно окупља многобројна задружна породица. Оно је и ритуално средиште куће, где се обављају најзначајнији породични ритуали и обреди везани за велике народне празнике.»
Кућа са огњиштем.
Огњиште, централно место у кући.
Кухињски намештај у кући.
Кућни млин за брашно.
Посуђе и сандук за брашно.
Соба.
«Земљана пећ са лончићима која греје собу, постављена је уз преградни зид. Ложи се из "куће", а дим се преко краћег земљаног чунка изводи у простор "куће".»
Прибор за обраду вуне.
Разбој за ткање, преслице...
Колико се сећам, тетка је ову направу звала «коловрат».
Млекар.
Столарска радионица.
«Moonshine» facility.
''Вајат је знамење младости. У њему је усредсређен живот момачки, девојачки и тек ожењених задругара. Старија чељад готово да немају у њему удела. Ход сеоског живота је од вајата до запећка у соби...''
Овај вајат је покривен шиндром, дрвеним црепом карактеристичним за српско планинско село.
Кошнице, саставни део домаћинства.
Сиромашни сељани куће су покривали сламом.
Богатији сељани су могли да приуште камену покривку крова.
Мало српске митологије везане за динарске крајеве.
«У Срба је било раширено веровање да постоје нарочити људи који су у стању да заштите своје имање, село или област од рушилачког дејства стихије. „Њихов основни задатак био је заштита сеоског атара, понекад и ширег подручја од градоносних облака, затим од олује, поплаве или суше. На тај начин он је обезбеђивао богату летину, а самим тим и егзистенцију својих сусељана.“
Појединци, већином одрасли мушкарци, били су познати као здухаћи, здухачи, здуваћи, стухачи, здухе, здуве, ветровњаци, вјетрене војводе или градобранитељи.
„Кад би осетио приближавање непогоде, такав би се човек повукао негде у страну или би заспао негде где га је непогода затекла. Тада би његова душа одлазила да се бори са предводницима непогоде. Пошто би одагнао непогоду, човек би се враћао свести сав знојав и уморан од борбе.“
Здухаћ се не постаје, већ се рађа. Није постојала иницијација за здухаће, већ је оно дете, или младунче неке животиње, које се роди у кошуљици (плаценти), могло да постане градобранитељ, под условом да се његова кошуљица сачува.
У народној религији Срба здухаћи припадају људима демонских особина. За разлику од вештице, море или урокљивца који такође припадају групи људи са демонским особинама, здухаћи не наносе зло, већ помажу својој заједници.»
Фотографије су из моје личне колекције.