Како излити звоно?
Текст нема везе са филмом «Андреј Рубљов» Тарковског, у смислу да није рецензија филма, па и ливење звона није тема.
Сваки дан је ливење звона, рад и напор. Стално се нешто учи и ради, чак и кроз игру, на послу. Неко учи и некога уче.
Сваки дан је припрема да се «Бориска» спреми и потпали пећи за топљење метала. Чека се да потече растопљени метал.
Није проблем да се одраде припреме и настави са радом. Сада се метал мора држати топлим и пустити га да се полако охлади. «Бориска» треба да зна шта је следећи корак, како да га припреми и одради савршено.
Одједном све изгледа грубо. Све око «Бориске» је застрашујуће, не зна се како ће изгледати. Будућност је неизвесна. Једино што се види је груба чаура. Ништа му није речено, све мора сам. «Да ли је све у реду? Радим ли исправно?»
Разбије се чаура и појави се нешто прелепо, савршено. Баш онако каквим смо га замишљали. Није пукло и «Бориска» је завршио посао. «Да ли ће све бити уреду?Хоће ли зазвонити како треба?»
«Бориска» је подигао звоно и креће да вуче ужад. Има публику, сви чекају са нестрпљењем да виде шта се дешава. «Да ли ће звоно уопште да звони? Какав ће бити звук?»
Последња сцена не треба да се одиграва, то никоме није потребно. Бориска је сломљен, све је урадио како треба, Велики Кнез је задовољан. А он? Он је скрхан јер је без тајне успео да излије савршено звоно. Бесан је на оца јер је био себичан, све је чувао за себе и славу и знање. Себичњак.
Бориска...је пратио оца, радио са њим, лио растопљени метал, а није добио тајну ливења звона. Тајна је однета у гроб након смрти његовог оца. Решио је да излије звоно за Великог Кнеза без обзира што није знао шта ради. Храбро и лудо.
Да ли је тајна уопште постојала?
Ако штитимо децу, «чувамо» их од онога што знамо, не предајемо им знање и искуство правимо «Бориску». Изгубљено створење које од нас очекује поверење и потврду, а ми то не видимо. Можда је Борискин отац њему предао тајну, али није умео да му то покаже? Зато треба говорити шта радите и зашто, нема тајне.
Не треба претерано штити децу или их сматрати неспособним и глупим да нешто ураде. Колико год науче добро је, важно је предати им знање. Можда смо ми неспособни и глупи, а не они? Научимо да их видимо, да им покажемо да их сматрамо вредним иако греше док уче.
Научимо их «Обичне ствари»: заменити сијалицу, исећи нешто, спојити, користити алат, скувати, испећи, опрати, подмазати, раставити, саставити...пустимо их да се испрљају док раде, можда и посеку, поцепају панталоне...Бар се неће осећати као Бориска, да су одрастали са себичњаком који их је сматрао глупим и неспособним, а посао су одрадили савршено јер нису ни глупи ни неспособни.
А филм? Па крај је срећан.
Бориска је открио да зна да лије звона.
Борискин слом је вратио Андреју Рубљову мотив да црта иконе и осликава цркве.
Како рече Бориски «Идемо. Ти ћеш лити звона, а ја осликавати цркве».