Ратови 1912-1918. Први и Други балкански рат. 2

Српске војсковође из Краљевине Србије и Краљевине Црне горе. 

Првог дана борбе 23. октобра 1912. године самоиницијативно је повео пук у битку, и у жестоким борбама разбио надмоћније турске снаге и повратио Сртевицу на којој је и погинуо. Тим  чином допринео je да дивизија врати изгубљене положаје, задржи надмоћније турске снаге, стабилизује лево крило своје одбране. 

Сахрањен је у порти кумановске православне цркве Св. Тројице. На његовом гробу касније је подигнут споменик кога су Бугари срушили 1915, а потом обновљеног  потпуно разорили за време окупације 1941-1944.

Посета манастиру Трескавац код града Прилепа, престоницеМарка Мрњавчевића, српског властелина из 14.века. Марко Мрњавчевић је познатији као епски јунак Краљевић Марко.

Српски официр, резервни поручник у Балканском рату 1913, током рата оболео је  од колере, од које је и умро. Оснивач је Српско-јеврејске омладинске  заједнице и председник Српско-јеврејског певачког друштва у Београду.

На слици је и Мустафа Голубић, једна од најтајанственијих личности српске историје. Припадник Младе Босне, четник, припадник Краљеве гарде, носилац ордена Обилића, херој СССР-а...

Ахмед Адемовић, носилац Карађорђеве звезде,  упамћен  по задивиљујућем подвигу којим је утицао на исход Кумановске битке 1912.  године, у Првом балканском рату.

Када је битка на Куманову била на прекретници, пресудно је утицао да  српска војска победи моћну османску армију која је имала иницијативу.

Ахмед Адемовић се пресвукао у турску униформу, затим отишао у турску позадину и одсвирао «Повлачење». Брзо се вратио назад у своје редове и одсвирао «Јуриш» српској восци. Збуњена турска војска се дала у бег и изгубила битку, а затим и рат.

1941 године немачки официр  му је поштедео живот због ордена Карађорђеве звезде коју је носио са  собом. Међутим, то није спречило тог истог официра да му два сина пошаље  на стрељање.

У Балканским ратовима 1912-1913. више од 10% укупног броја Јевреја у  Србији било је под оружјем, а београдска ашкенаска општина сама је  опремила целу једну резервну болницу о којој су се бринуле јеврејске  жене из хуманитарног друштва ‘Добротвор’.

«О стању у Србији почетком XX века Бенко Давичо је писао: „Србијански  Јевреји не трпе ни од каквих прогона нити изнимних закона. Народ је врло  толерантан и закони су његови толерантни.“»
 

«Таквом политиком грађанске толеранције власт краља Петра I  Карађорђевића дала је полета већ учвршћеној јеврејској заједници у  Србији. Сам краљ положио је 1907. године камен темељац за нову синагогу  ‘Бет Јизраел’ у Београду и 1908. године са члановима владе присуствовао  њеном освећењу. Јевреји су на толеранцију узвратили лојалношћу и  прихватили статус ‘Срба Мојсијеве вере’ који није био вид асимилације  већ најбезбеднији пут ка њиховој интеграцији у грађански демократски  поредак Србије. Они су Србију у XX веку највећим делом прихватили као  своју отаџбину јер је она прихватила њих.»