Ратови 1912-1918. Четници - комите, ослобођење српских земаља од турске окупације. 1
Четници/комите и њихова борба су увод у балканске ратове 1912 и 1913.године. Четници у Старој Србији чували свој народ од Турака, Арнаута и ВМРО. Борба је трајала од 1903 до 1908.године када су четници распуштени на захтев великих сила. Како се 1911 терор наставио, чете су се поново активирале. Четници су затим узели учешће у балканским ратовима и Великом рату.
Четничка заклетва
„Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа, Амин!
Ја за
у Господа Сина Исуса Христа и Господа Духа Светога:
Заклињем се у хлеб овај,
заклињем се у крст овај,
заклињем се на нож овај и револвер,
да ћу тачно и свесно, безусловно
испуњавати све наредбе Комитета
које ми се буду дале,
а које иду у корист нашег ослобођења
и уједињења са Мајком Србијом,
а под управом Комитета.
Ако би се намерно огрешио о дату заклетву,
да ме Бог, Крст, Име, Слава и хлеб казне,
а нож и револвер казну изврше. Амин!”
Четничка заклетва први пут је изговорена у Београду 28. априла 1904. године.
Комитет у заклетви односи се на Српски револуционарни комитет који је основан 1903. године.
Ратник о коме се испевала песма, позната четничка песма Спремте се спремте четници.
«На глас првих пушака које запуцаше, наш трубач у горњем делу села засвира сам, без ичијег наређења: Напред! Паљба почиња! Овај трубни знак одјекну преко малог села и разли се низ долине и брегове и измешан са хуком Тополке и Дреновске реке, изгуби се преко кршева опомињући Бугаре и мештане, да је ово колевка српских Немањића, родно место Краљевића Марка, да је ово земља српска била и да ће српска остати.«
Народна песма о српским кумитама.
Жали, Заре, да жалимо
Жали, Заре, да жалимо како ће се раздвојимо,
ти од мене, ја од тебе, ја ће идем на далеко.
Ја ће идем на далеко, на далеко бело Врање,
ће се пишем у кумите, у кумите млад кумита.
Па ће узмем кралску сабљу и тој кралско све оружје,
па ће идем чьк у Пчињу, чьк у Пчињу Прешев-Казу,
па ће пређем Вардар воду, Вардар воду бьш голему,
ће се тепам с тија Турци, с тија Турци Арнаути
Жали, плачи да жалимо кьт ће слунце да огреје,
кaт ће слунце да огреје ти помисли од Бога је,
ти да знајеш тој је мојо, тој је мојо бело лице,
ти да знајеш тој је мојо, тој је мојо бело лице.
Кaт ће ветар да подувне ти помисли од Бога је,
па ти рекни тој је моја, тој је моја блага душа.
Кьт ће роса да зароси ти помисли од Бога је,
па ти рекни тој су моје, тој су моје дробне слaзе.
СРПСКА МИ ТРУБА ЗАТРУБИ ВО ТОВА СЕЛО ДРЕНОВО
Српска ми труба затруби во това село Дреново: Спрем’те се, спрем’те четници, силна ће борба да буде! Најнапред иде пред чета Јован Бабунски војвода. За њим иде пред чета Васил велешки војвода.
Викна, извикна Бабунски: Дижите село оздола! Дижите село озгора! Тува је Стеван Димитров! Извика Јован Бабунски: Предај се море Стеване! Не ти се предавам, Вардарски ја сам војвода!
Викна, извикна Василе: Предај се, предај Стеване! Да не ти огањ изгори, да не ти главу скидамо! Вака му збори Стеване: Не се предавам Василе, Оти не жалам главата, оти сам јунак поголем.
Ама ме пусти на ридот, не ме сардисај в селото, там да се види поарно, ко је повећи јунакот! Не лудој море Стеване, зар да те пустим да бежиш, Да кољеш мирне сељане, да јуриш жене велешке.
Викна, извикна Василе: Фрљајте бумби четници! Док они ово говоре Јовча Јорданов стар четник и Бацко млади киниса на кућу бумбе бацају Пукнаше пусти бумбите, јекну ми Лисец планина.
Тада ми викна, извикна војвода Стеван Димитров: Тој ми је геројство, Србите, со бумби да ме тепате Ајдемо горе на ридот на равна нога да сме сви. Викна му Петко војвода: Да молчиш старо магаре,
Колко те време тражимо, зар да те сада пустиме? Док они ово говоре, Катранџи Коста Теовац И млади Донче Ореовац, на кров се куће качише Те сину огањ под кровом осветли ноћу Дреново.
Док кућа гори Стевану, Стеван ми виче преклиње: Јованче, брате, трешњевче, грев да ти буде на душа, Ако ми патот не даваш! Со Петра брата твојега Зима и лето целото заједно леба једовме.
И тебе прашам војводо, од среди села во Азот, Петко те викат, такали? Пуштај ме Петко на ридот! Викна му Петко војвода: Глава ти сакам Стеване! Колико утри ден да дојде, ће да те једат кучиња.
Оти се Петко не враћа во дома с’ дражим ручиња. Пукна ми с пушка Драгиша, што добар стрелац беше тој, И скрши пушка Стевану. Заплака Стеван Димитров: Е браћо моја, дружино, лоша нас судба стигнала.
Док српска труба трубеше, Дреново село гореше, А када кућа изгоре, где Стеван главу кријеше Изгори Стеван с четници и сите туна згинуше.
Коне му главу одсече, со торба њу ми понесе Да гледат села велешка, да нема више Стевана, Да коље народ по села, да јури жене велешке.
Викна ми сада Василе: Ајдемо моја дружино, то што смо овде сторили, во песна ће се испеје, Нека се прича и знаје за живот Србин не хаје. Док чета гором одеше Дреново село гореше.
Постоји и краћа верзија песме.
Спремте се спремте, четници
Српска ми труба затруби Во това село Дреново, “Спремте се спремте четници, Силна ће борба да буде!“
Најнапред иде пред четом Јован Бабунски војвода, По њега иде пред четом Васиљ Велешки војвода.
Извика Јован Бабунски: “Држ’те го село оздола, Држ’те го село оздола, Тува је Стеван Димитров!“
Извика Јован Бабунски, “Предај се, предај Стеване!“ “Не се предавам Јоване, Аз сам балгарски војвода!“
Повика Васиљ Велешки: “Фрлајте бомбе четници!“ Почна ми кућа да гори, Из куће Стеван говори:
“Пуштај ме, пуштај Јоване, Чета ће да ми сагоре!“ Српска ми труба трубеше, Дреново село гореше!
Друга верзија песме, прва је снимљена 1924.године.