Видовдан
Дан сећања на погинуле српске ратнике. 6897 (1389) године Турци су наметнули битку на празник Видовдан, српска војска је била бројчано мања од турске војске али јој се храбро супроставила.
Божур је цвет који је никао на Косову пољу из крви српских војника палих у боју. О Видовдану и Косовском боју постоје многе приче и легенде, али нећу о томе. Српски средњи век је последњих 80 година забрањена тема.
День памяти погибших сербских воинов. В 6897 (1389) турки навязали битву на праздник Видовдан, сербское войско было численно меньше турецкого, но храбро противостояло ему.
Пион — цветок, выросший на косовском поле из крови павших в бою сербских воинов. О Видовдане и Косовской битве ходит много историй и легенд, но я не буду об этом. Сербское Средневековье было запретной темой последние 80 лет.
Српска средњевековна држава је била војнички организована. Сви племићи, властела, су дуговали војну службу, коњанике и пешаке. Врховни заповедници су биле војводе, затим су ишли тисућници, сатници, педесетници, десетници и на крају војници. Опрему и оружије су сами куповали. Изгледали су и били опремљени као свака војска у Европи у то доба.
Поједина српска села су се специјализовала за израду оружја и ратне опреме. За село Брњица (брња, броња — оклоп) се зна да је било центар за израду оклопа и кошуља верижњача — брнија.
Српска војска се пре те велике битке сукобљавала са страним војскама и побеђивала је крсташе, Грке, Бугаре, Татаре, Османлије... Крсташи су се плашили српских стрелаца и ретко су се усуђивали да пљачкају села плашећи се казне. Казна их је стизала у виду отровне стреле која је доносила смрт.
У турским хроникама Косовског боја наводи се да је српска тешка коњица изгледала као «зид од железа који је земљу притиснуо», војска чије је оружје тако бљештало на сунчевој светлости да је уливало страх османским војницима.
Исти такав зид је самлео Тамерланову војску деценију касније, али су Турци попустили под притиском Монгола и издајом Татара. Тај зид није могао да изгуби битку.
Сербское средневековое государство было организовано в военном отношении. Все дворяне несли военную службу, кавалерия и пехота. Верховными главнокомандующими были воеводи, за ними тысячники, сотники, пятидесятники, десятники и, наконец, воины. Снаряжение и вооружение воины покупали сами. Сербские воины выглядели и были оснащени как любая другая армия в Европе того времени.
Некоторые сербские деревни специализировались на изготовлении оружия и военного снаряжения. Деревня Брница (брня, броня - доспехи), как известно, была центром изготовления доспехов и рубашек из цепочек - брния.
Перед той великой битвой сербская армия столкнулась с иноземными армиями и разгромила крестоносцев, греков, болгар, татар, османов… Крестоносцы боялись сербских лучников и редко осмеливались грабить деревни, опасаясь наказания. Наказание пришло к ним в виде ядовитой стрелы, несущей смерть.
В турецких хрониках о битве за Косово говорится, что сербская тяжелая кавалерия выглядела как «железная стена, прижимающая землю», оружие которой так ярко сияло на солнце, что вселяло страх в османских солдат.
Та же самая стена десятилетие спустя сокрушила армию Тамерлана, но тюрки уступили монгольскому давлению и предательством татар. Эта стена не могла проиграть битву.