Сан емигранта
Србија у сновима
Зраци октобарског сунца обасјавали су риђу косу и давали смарагдни одсјај погледу зеленооке пустињске лепотице. Субота, неписани дан за наш мали ритуал испијања кафе и чаја. Облачићи испарења јаке турске кафе и чаја од лотосовог лишћа укрштали су се изнад маленог сточића. Само кафа припада мени, помислих, а она, она ће бити ту док год будем успевао да је крадем.
Ништа не прија тако као лепота која боли и срећа која прети да сваки час измакне из руку...
– Опет си синоћ причао у сну – рекла је цедећи комадић лимуна у шољу са чајем.
– На српском или на енглеском?
– Српском, биће да си опет сањао Србију уместо мене – задиркивала ме је.
– Тебе бих радије задржао на јави. А и Србију највише сањам када сам будан. Недостаје ли ти често Израел?
– Не знам, понекад, али свакога дана недостаје ми моје дрво поморанџе. Засадила сам га сама као мала. А каква је Србија док је сањаш будан? Испричај ми.
– Биће ти досадно...
– То је на мени да просудим, то кажеш за сваку своју причу. Испричај ми.
– Добро онда.
Па, сањам свашта. Сањам да ме зову пријатељи, странци, и питају ме када ћу кренути. Размишљају да пођу и они. Јер у Србији се десило чудо, право политичко чудо у које ама баш нико није веровао.
Део војске предвођен добровољачком гардом неколико година раније преузео је власт. Кратким декретом једноставно су забранили бављење политиком свима онима који су се њоме бавили у последњих тридесетак година па одмах затим расписали изборе и вратили народу демократију. То је био једини начин да избију нове, неискварене снаге, здрава сила народа.
Нова власт, састављена од родољуба, ентузијаста, са мањком политичког искуства, али овог пута углавном од поштених људи и истинских родољуба брзо се навикавала на нове обавезе. Тражили су помоћ за обнову земље и помоћ је стизала одсвуда.
Поражени, разочарани, угњетавани интелектуалци, патриоте стављане деценијама на маргине друштва, часни привредници, новинари, студенти, спортисти, сви они који су годинама или одлазили или ћутали у неком кутку, у неком ћошку за одбачене пробудили су се, изашли из вишедеценијског мртвила и решили да покушају још једном.
И чудо се десило. Овога пута нико их није спутавао, нико подметао ногу, нико им није тражио мито, везу, протекцију.
Хиљаде пословних идеја добило је шансу, хиљаде Срба видело је да се може живети и другачије, хиљаде омладинаца први пут су помислили да се мора остати и створити нешто.
Милиони из дијаспоре уверили су се да овога пута неће бити изиграни и из почетка неповерљиво а онда са огромним ентузијазмом почели су да пружају несебичну помоћ. Тих се дана на аеродромима тражила карта више за летове ка Србији. Долазили су да пренесу искуства, да уложе, да проведу што више времена са породицама у отаџбини и да себи трасирају пут за коначан повратак.
На улицама, у самопослугама, у пекарама, све чешће чује се српски са нагласком.
„Одакле сте стигли, када сте се вратили, добро нам дошли”, чује се најчешће по пијацама, продавницама и кафанама. Отварају се нова одељења у школама и на универзитетима за Србе који су одрасли у дијаспори и који се тек навикавају и упоредо са студијама уче и српски језик.
За десет година никле су нове фабрике, оживела поља, зачула се нова звона са старих сеоских цркава, а на хиљаде туриста долази сада у наша села и градове на одмор не би ли осетили лакоћу и безбрижан стил опуштене српске културе.
И то је тек почетак. Саграђени су нови аеродроми, луке на Дунаву, Србија је транзитни центар. Граде се институти за научна истраживања и повратак наших научника из свих делова света. Све што је потребно за успех јесте жеља за радом и онима који желе да се врате већ сутрадан налази се место на коме могу да помогну.
Наше грађевинске компаније као некада граде и добијају послове широм арапског света и Далеког истока, а наша војна индустрија је водећа у региону.
Формиран је и савет за свенационални опоравак у коме су наши најбољи духовници, спортисти, научници, привредници... нека врста српског округлог стола краља Артура у коме су сви једнаки. Препоруке се доносе убеђивањем и консензусом па иако немају законску снагу дубоко су уважаване од стране парламента и институција.
Враћени су дугови, монетарним фондовима, глобалистичким организацијама и светским банкама, националне снаге из целе Европе радују се српском чуду и подржавају га.
Поново смо своји на своме, јаки, поносни, вредни. Оно најбоље у нама што је деценијама било кињено и понижавано процветало је и сија пуним сјајем.
Чак су се и моји пијани пријатељи о којима си толико слушала отрезнили, обријали, пронашли послове и вратили своје изгубљене животе.
– А има ли мене у тим твојим сновима – упитала ме је смешећи се.
– Наравно. Једног јутра сличног овоме док ја пијем кафу а ти чај, стављам ти две авионске карте на сто. Готово је, идемо најзад кући. Израел и Србија имају фантастичне односе па често летимо између Београда и Тел Авива. Неке од мојих прича настају у јерусалимским јутрима док ти сањаш, а ја бележим твоје снове.
– Леп сан. Мислиш ли да ће се икада остварити?
– Не знам Ребека, не знам, ако не за мог живота некада сигурно мора.
Ја сам из народа који је много крварио, много губио, али још више добијао. И који се увек изнова дизао из пепела. И ма шта радио у животу, ма шта себи дозволио да будем, радим или постанем. Не смем, по сто, хиљаду, по милион пута, никада не смем престати да сањам.
Предраг Рудовић